Slovenija - domovina moje bake

Moja baka je iz Slovenije otišla 1945.godine ( udajom za moga dedu koji je bio vojno lice) ali Slovenija nikada nije otišla iz njenih sećanja. Upravo zahvaljujući njenim pričama ali i posetama rodbini koju tamo imam, od malih nogu sam zavolela ovu zemlju.

Za nekoga ko je odrastao u vojvođanskoj ravnici i na Fruškoj gori, svaki odlazak za raspust u Sloveniju i otkrivanje njenih lepota predstavljao je priliku za novu avanturu.

Putovanje vozom

Uvek sam sa nestrpljenjem, zalepljena za prozorsko staklo čekala tu reku i bila ljuta na sebe ako nisam uspela da vidim košutu.

Prvi put sam u Sloveniju išla sa nekih 5 godina. I dan danas se sećam kako sa bakom i dekom idem na Železničku stanicu, ukrcavamo se na voz i noću vozimo ka Sloveniji. Zaspim u vojvođanskoj ravnici a probudim se u predelima o kojima nisam ni sanjala. Ta putovanja vozom će mi zauvek ostati u sećanju.

Na tom putu prolazi se pored neke reke na čijim stenama postoji isklesana figura košute. Uvek sam sa nestrpljenjem, zalepljena za prozorsko staklo čekala tu reku i bila ljuta na sebe ako nisam uspela da vidim košutu.

Zidani most

Mislim da je ovo bilo prvo mesto u Sloveniji čije sam ime naučila. To je ujedno i mesto gde sam sa bakom i dekom izlazila iz voza i gde nas je uvek čekao bakin brat, koji bi nas zatim kolima vozio do mesta gde su živeli.

Vinogradi, šume kestena i jedna lisica

Bakin brat je imao kuću u vikend naselju, nedaleko od mesta gde su on, baka i njihova porodica živeli. Sa desne strane kuće, uzbrdo, pružao se vinograd.

Kako su naši odlasci uglavnom bili krajem avgusta i počekom septembra, imala sam priliku da posmatram berbu grožđa ( slo. trgatev).

Kao i na svakom selu, ovde je uvek bilo nekog posla. Ako se nije bralo grožđe, vreme se provodilo u voćnjaku koji je bio ispod kuće.

Meni su najdraže bile šetnje sa bakom po šumi i branje kestenja ( iako ga ni tada a ni danas ne jedem) i sakupljanje pečurki.

Kuća bakinog brata je uz samu ivicu šume, pa je dolazak srna i drugih životinja ovde bila normalna pojava. Baka, deka i ja smo bili smešteni na spratu kuće, za koju sam tek kasnije saznala da ima i unutrašnje stepenište a ne samo spoljašnje. Pomislićete i nije ti neko otkriće...ali da sam to znala jednog maglovitog jutra...

Probudila sam se jedno maglovito jutro i zaključila da sam sama na spratu. Baka i deka su verovatno sišli u prizemlje da popiju kafu i naprave plan za dan koji je pred nama. Obukla sam se i taman da zakoračim ka spoljnom stepeništu...kad na par metara od kuće, na makadamskom putu stoji lisica i gleda me. Gleda ona mene, gledam ja nju. Nije mi prvi put da vidim lisicu da se razumemo, bila sam u Zoo vrtu, ali šta raditi kada je lisica na otvorenom a ne u kavezu? Kako god, ja sam gladna, a lisica neće da ode. Iz prizemlja se čuje glasan razgovor i muzika...da li će me čuti ako vičem? Trajalo je to moje merkanje sa lisicom jedno 15 minuta, dok napokon neko nije otvorio vrata u prizemlju. Lisica se uplašila i pobegla u šumu, a ja sam se nikad bržim korakom sjurila niz stepenice.

Moravška Gora

Obavezna stanica pri našoj poseti Sloveniji bilo je selo gde je živela bakina rođena sestra. Moravška Gora je još jedno mesto savršeno za avanture.

Prvo čega se setim kada pomislim na ovo mesto je kuća u kojoj je živela bakina sestra.

Njen muž je bio lovac, tako da sam sate provodila gledajući preparirane životinje koje su imali raspoređene po čitavoj kući.

Druga asocijacija na ovo mesto je kaljeva peć, na kojoj sam se dugo igrala sa svojim sestričinama. Kada se mi nismo igrale na njoj, ona je služilia da se oko nje suše pečurke i bilje.

Kažu, da vas obično na neko mesto podsete mirisi. Miris po kojem ja pamtim Moravšku Goru je miris štale. Volela sam, da sa bakinom sestrom idem u štalu i gledam kako ona hrani krave i ostale životinje ( naravno uvek malo sakrivena iza vrata, jer detetu od 5 godina ove životinje izgledaju ogromno).

Kakva bi to bila Slovenija, a da vam asocijacija i nešto što vas na nju podseća ne bude i vino. Stariji su večeri obično provodili tako što su sedeli za velikim stolom i uz vino ljuštili i jeli kuvani kesten. Vino su dobijala i deca, ali razblaženo sa vodom. :)

Bakina sestra je takođe imala vinograd, koji je bio ispod kuće i u koji su svakodnevno svraćale srne. Još jedna stvar koju sam volela je da idem u vinski podrum i sakrivam se iza ogromnih drvenih buradi.

Nedelja je uvek bila rezervisana za odlazak u crkvu. Sećam se da je baka bila vrlo ponosna na mene što sam svaki put bila mirna za vreme mise koja traje oko 1h. Iako tada nisam razumela ni jednu reč slovenačkog, osim neki osnovnih koji su se uglavnom odnosile na hranu, sećam se, da kada bi ušla u crkvu sela bi i ne bi se pomerala dok mi baka ne kaže da ustanem.

Zahvalna sam baki što što me je naučila moje prve reči slovenačkog i što me je uvek vodila sa sobom u ovu zemlju u koju se i dan danas vrlo rado vraćam. Znam, da bi bila ponosna na mene da može sada da me vidi i čuje kako sam naučila njen maternji jezik, a ja joj obećavam da ću naredne godine položiti preostali ispit koji mi je ostao na Filozofskom fakultetu u Ljubljani i steći C2 sertifikat NJOJ u čast.